Хљеб са седам кора

састварање будућег

Увод-Ваведење

Користећи синониме, који због подвојености у језику могу да подразумевају различита значења, намјера је да овај текст покушада осветли и паралелно примјени разна значења рјечи. Примјера ради, рјеч будуће не означава само оно што ће се десити, него и оно што јесте – бивствујуће.

Такође, умјесто рјечи увод коришћена је рјеч ваведење која и значи увођење на посвећујући начин1.

Уопште, текст у себи садржи синонимске низове и то не само општих него и оних које условно омогућава теорија.

Напримјер, рјеч хљеб значи и литургијски хљеб, а самим тиме све што он симболизује - космос, и иконизује - Бога. Тако је и са речима са-гледање, теорија, теологија, виђење и зрење. На крају, мишљења смо да се свака рјеч може свести на сваку2 у нелинеарном тексту. Такође, држимо се става да је крајњи домет рјечи указивање на биће, да истине нема него је истина битије. Сходно томе, намјена текста је увод у са-гледање слике.

Слика

Слика као појам обухвата много, ради чега ћемо да извршимо подјеле по квалитету и дисциплинарно и то само у потребној мјери.
Подсјетимо, постоје слике које заједно опажамо и доживљавамо их као реалност. Такође се сусрећемо са привидним – неко нас вара, држи у стању опијености, обмане, или нам се ствари чине таквим каквим заиста нису.

Али, постоје и слике које имају посебну тајну, свечани празнични тренутци, врхунска дјела која нас чине бољим.
Том проблематиком се на радикалан начин бавимо у тексту: Икона Христова икона сатанина и ми. Будући да смисао неке слике не видимо у томе што је она љепа и света сама по себи, него сликарско дјело дефинишимо као догађај који се дешава у времену (литургијском) сретења посматрача и слике и у простору међу њима, или боље рећи догађају пројављивања посебног простора и времена, дакле свјета.